Aditivi ili ipak nE?

Nije otrov sve što ima oznaku “E”, mada poslednjih godina kruže liste “sumnjivih” aditiva koji navodno uzrokuju razne bolesti. Iako nije moguće dokazati apsolutnu neškodljivost aditiva, moguće je utvrditi stepen njihove škodljivosti. Najspornija šifra aditiva je E 330, a iza nje se krije obična limunska kiselina. Nedovoljna informisanost je ipak najškodljivija za čoveka, zato valja znati da se na pozitivnoj listi nalazi 313 aditiva podeljenih u 22 kategorije (konzervansi, antioksidansi, emulgatori, stabilizatori, boje, zaslađivači… Aditivi kao što su so, sirće, šalitra i niz drugih supstanci biljnog porekla su u različitim merama oduvek korišćeni kako bi zaštitili hranu od propadanja i poboljšali njen ukus, kao i radi održavanja njene bezbednosti, svežine, teksture ili izgleda. I danas, aditivi se koriste u toku proizvodnje, prerade, pripreme, obrade, pakovanja, transporta ili čuvanja hrane. Ljudsko telo dobro podnosi mnoge aditive i mnogi od njih se mogu koristiti bez ograničenja. Uglavnom su to prirodni aditivi, npr. sirćetna kiselina (E260), mlečna kiselina (E270), jabučna kiselina (E296), askorbinska kiselina ili vitamin C (E300).

Tokom vremena, razvijeni su mnogi aditivi, usled povećanja potreba ljudi i populacije za hranom. Aditivi su potrebni kako bi se osiguralo da prerađena hrana ostane bezbedna i u dobrom stanju dok ne dođe do krajnjeg korisnika. Mogu biti dobijeni od biljaka, životinja ili minerala, ili mogu biti sintetički. Aditivi za hranu grupisani su u 3 široke kategorije na osnovu svojih funkcija.

Arome

Sredstva za pojačavanje mirisa i ukusa, koja se dodaju hrani radi poboljšanja celokupne arome, čine najveći broj korišćenih aditiva. Postoje stotine vrsta koje se koriste u širokom spektru namirnica, od konditorskih proizvoda i bezalkoholnih pića do žitarica, kolača i jogurta. Prirodne arome uključuju mešavine orašastih plodova, voća i začina, kao i one dobijene od povrća i vina. Pored toga, postoje arome koje imitiraju prirodne ukuse. Predstavnici ove podgrupe aroma su sintetički ekvivalenti prirodnih aromaričnih materija ili ekvivalenti prirodnih aromatičnih materija.

Enzimski preparati

Enzimski preparati su vrsta aditiva koji mogu, ali i ne moraju završiti u konačnom prehrambenom proizvodu. Enzimi su prirodni proteini koji podstiču biohemijske reakcije razlažući veće molekule na njihove manje građevne blokove. Mogu se dobiti ekstrakcijom iz biljaka ili životinjskih proizvoda ili iz mikroorganizama kao što su bakterije i koriste se kao alternativa tehnologiji zasnovanoj na hemikalijama. Uglavnom se koriste u pekarstvu (za poboljšanje testa), za proizvodnju voćnih sokova (za povećanje prinosa), u proizvodnji vina i pivarstva (za poboljšanje fermentacije), kao i u proizvodnji sira (za poboljšanje formiranja skute).

Ostali aditivi

Ostali aditivi za hranu se koriste iz raznih razloga, kao što su konzerviranje, bojenje i zaslađivanje. Dodaju se kada se hrana priprema, pakuje, transportuje ili skladišti, i na kraju postaju sastavni deo hrane. Konzervansi mogu usporiti razlaganje uzrokovano buđom, vazduhom, bakterijama ili kvascem. Pored održavanja kvaliteta hrane, konzervansi pomažu u kontroli kontaminacije koja može izazvati bolesti koje se prenose hranom, uključujući botulizam opasan po život. Boje se dodaju hrani kako bi se zamenile boje izgubljene tokom pripreme ili da bi hrana izgledala privlačnije.

Zaslađivači bez šećera se često koriste kao alternativa šećeru jer doprinose manje ili nimalo kalorija kada se dodaju hrani. Ovde spadaju supstance koje se koriste za postizanje slatkog ukusa prehrambenih proizvoda ili kao stoni zaslađivaši, isključujući šećere i namirnice slatkog ukusa. Ovu grupu aditiva dalje možemo podeliti na zamene za šećer, ovde ubrajamo glukozu, fruktozu, ksilitol, manitol, sorbitol. Veštački zaslađivači su supstance određenog hemijskog sastava, koje u sasvim maloj količini poseduju zaslađujuća svojstva.

Kako da znam koji su aditivi u mojoj hrani?

Potvrde o aditivima za hranu koji su prošli strogu procenu bezbednosti i za koje je utvrđeno da ne predstavljaju značajan rizik po zdravlje potrošača, zasnivaju svoja svojstva na naučnim istraživanjima svih dostupnih biohemijskih, toksikoloških i drugih relevantnih podataka o datom aditivu – uzimaju se u obzir obavezni testovi na životinjama, istraživačke studije i posmatranja na ljudima.

Standardne smernice za obeležavanje hrane primenjuju se u većini zemalja, a proizvođači hrane su u obavezi da naznače koji se aditivi nalaze u njihovim proizvodima. Ako imate alergije ili preosetljivost na određene aditive u hrani treba pažljivo da provere etikete i „E-brojeve“. Brinite o sebi i hranite se zdravo.

Podeli ovaj članak

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on email